Tamo gde je sve po nasem

Gde si?!

-Ne znam.

-Daj mi ruku. Idemo zajedno na jedno mesto koje osecas da postoji, samo mislis da niko nije dovoljno lud da zaista tamo sa tobom i podje.

Idemo na mesto u kom i ti i ja znamo geografski polozaj, koordinate na mapi i nadmorsku visinu.

Idemo zajedno tamo gde smo vec bili jednom davno. Na ono nase mesto, koje smo mozda umom zaboravili ali ga se nase duse i dalje secaju. Znas da do njega nema putokaza, nema semafora a ni navigacije koja bi nas odvela. Do tamo se stize slusajuci sebe. Neverovatno … na to mesto spokoja poci cemo zajedno, ali te tamo necu odvesti ja. Ti ces slusati sebe, i ja cu slusati sebe – a doci cemo na isto mesto. Jer kad zaronimo u nas, u tim dubinama shvatimo da je tamo jedan te isti kosmos.

Idemo tamo gde ne postoji zlo. Samo dobro koje su neki ljudi zaboravili kako da ga iskazu u svoj njegovoj punoci. Tamo gde ne postoje bolesti. Samo zdravlje koje katkad salje opomene da ga ne zaboravljas. Tamo gde ne postoje muke vec lekcije, gde ne postoji krivica vec odgovornost, gde nema osudjivanja vec ima razumevanja. Postoji mesto gde ne davi jucasnjica, nego uci. U kom sutrasnjica ne strepi, nego motivise. U kom danasnjica sa svim svojim nijansama senkama prija.

Idemo tamo gde zive ljudi koji bi sebe pre ujeli za jezik nego drugog za srce. Ljudi koji bi radije dobrocinili nego zlopamtili. Ljudi koji bi radije mazili nego gazili. Tamo gde ne postoji prezir, vec samo plezir. Gde rec leci, pogled mazi a dodir spasava. Tamo gde za svaku tvoju zelju postoji duh iz lampe, za svaki tvoj prohtev po jedan kucni vilenjak. Postoji mesto gde svako jutro moze svanuti nasmejano cak iako je kisno, jer osmeh nikad nema veze sa vremenskim prilikama napolju vec sa osecajem unutar tebe. Postoji mesto gde svaki problem ima resenje cak iako je veliki, jer resenje nikad nema veze sa spoljasnjim izazovima vec sa osecajem unutar tebe. Postoji mesto gde svaka nedoumica postaje jasna iako je ranije delovala komplikovano, jer zbunjenost nema veze sa drugima koji zive vani vec sa osecajem unutar tebe. Daj mi ruku, ne da bih te ja igde odvela vec da bih te podsetila sta imas u sebi. To savrseno mesto gde je sve moguce, gde jezenje koze pokazuje kada si najsnazije povezan sa sadasnjoscu – je u tebi. Za dolazak do tog savrsenog mesta, ne treba ti moja ruka niti bilo koji putukaz. Ne treba ti mapa, kompas ni navigacija, ves samo svesnost da je ono sto ti govore tvoja osecanja – tacno. Kada to shvatimo, niko i nista nam ne moze nauditi, jer mi postajemo gospodari nasih zivota. Tada smo konacno slobodni. Tada je zivot bas onakav kakav treba da bude. Jer covek koji nauci da gospodari sobom – svakog razume, dok covek kojim svako gospodari – ne razume ni sebe.

” style=”width: 316.797px;

Advertisements

Daljine 

Volim kada me dodirnu tvoje daljine

Iako se ne vidjamo

Mi se osetimo mnogo cesce od onih koji su zajedno, uvek

Toliko te dobro znam

Da svoja stanja ne moras da mi prepricavas

I da ti ponavljam kako ces biti dobro, kada to nisi

Znas da hoces

Mi nismo neko za svaki dan

Ni ti meni

Ni ja tebi

Ali dokle god postojimo

Postojacemo zajedno

Nevazno ko se budi i leze pored nas

Nevazno koliko se na trenutke cinimo daleki

Nasa povezanost je neobjasnjiva

Isto kao sto smo mi neobjasnjivi jedno drugom

Pokusvajuci sve ove godine da pojasnimo ko smo

Da li samo prijatelji, ljubavnici ili i jedno i drugo

Ili sve to i jos mnogo toga drugog

Mi neprekidno razgovaramo

Iako mesecima ne progovorimo ni rec

Uvereni da smo tu jedno za drugo

Zato sto znam tvoje misli i nemire

Zato sto znas moje uzlete i padove

Zato sto znam tvoje radosti i strahovanja

Zato sto znas moje strasti i ludovanja

Zato sto znas i zato sto znam

I kada mislimo da ne znamo nista…

Kao da nam je zajedno tri zivota

A ne samo, jedva do pola, ovaj jedan

Sastavljen iz delova

Sve to tvoje kao da je moje

I koliko god da smo na trenutke daleki, suprostavljeni

Mi smo uvek bliski

Najblizi

Na putu ka onom drugom

I veceras

Kada se mozda pitas – gde sam

I sa kim

Znaj da sam tu

I ne samo veceras

Kada cu se mozda pitati – gde si

I sa kim

Znacu da si tu

Znacemo to oboje

Nebo najbolje vide oni koji su u zatvoru

Sloboda je reci volim te

Sloboda je nebo

Sloboda je igra

Sloboda je kisa

Sloboda su bosa stopala i duga bela haljina

Sloboda je planina

Sloboda je more

Sloboda je zagrljaj

Sloboda je zaspati i probuditi se kad hoces

Sloboda je nemati sifru na telefonu

Sloboda je imati nekog ko sa tobom leti

Sloboda je reci sta zelis

Sloboda je zdravlje

Sloboda je otici

Onda

”Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada ranije nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedno porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duze od Sanje, pa su mu zbog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se… rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda su ih njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u muzickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li da budes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mestu bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !

Ali u trenutku kada je Vanja pozeleo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara. Sve cesce je morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerki cija je boja podsecala na Vanjine plave oci. Ali i to je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad god bi Vanja pozeleo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna macka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale- maksi ! No i to je imalo svojih dobrih strana : osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo. Onda je Sanja pocela da se oblaci po prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes- krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili i u zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kcerka !- rece- Kako se zoves, duso ? –Sanja !- rece Sanja. –Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne ?- rece dama/ I licis mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratis kuci ! –Hvala, gospodjo ! Hocu…- rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara ! Onda su jendog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na nocnom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine velicine I presvlacili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica- lutaka, I to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno- on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli vise nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti. Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rolsuama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rolsue izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kada je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi na svoj dlan : -Jao, sto je slatka igrackica !- rece Vanji- A gde joj se menjaju baterije ? –Budalo !- viknu Sanja – Ja sam ziva ! Ziva sam ! Ziva ! – Pa, ona ume i da govori !- zacudi se dama- Sigurno ste je kupili u Italiji ? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekad, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige ? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krecuci se na njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja… -Necu vise da zivim sa vama !- govorila je tuzno. –Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nesto lazete. Ne drzite se obecanja ! Ne umte da budete verni idem natrag u svoju bajku! Pred njoj se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije- sve je to bila samo odstampana iluzija. –Oh, hocu li se ikad probuditi iz ovog ruznog sna!- uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana- posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistro vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda je jedrila I na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila citav globus peske. Gledala je lavove I slonoce u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Sto je najlepse, ljudi I zivotinje koje je sretala u setnji globusom, bili su takodje, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci I ona mu je pricala sta je sve videla I dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci ! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je sa njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta sve ima u njemu ! Naravno, ako ste fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku… Ako niste, sta se tu moze- za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocesta macka ili odneti slucajna vrana… Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluci na ocajniski poduhvat : isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio- Zar nisi ostala u dzepu ? –Molim te, ne govori tako glasno !- zamoli ga Sanja- Plasim se da ces me oduvati… Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lancicu… I vise se nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo, vikao : -Sanjaaaaaa ! Sanjaaaa ! Gde si ? Javi se !- Ku-ku ! Ku-ku !- zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba. –Gde si bio do sada ?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku…- lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja postal toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa « Evropa ». Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zasto ?- cudio se direktor cirkusa.- Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati ! –Zato sto je volim !- odgovorio je Vanja I Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za citavih pola metra. Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuce i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ?”

 

 

Momo Kapor

Proci ce

Jednom kad me prodje napisacu par reci, recenica, eseja, prica o jednoj ljubavi dvoje najobicnijih ljudi sa najobicnijom ljubavlju koja je imala malo neobicne okolnosti

Jednom kad me prodje napisacu par reci o kratkotrajnoj zaljubljenosti i vecnoj ljubavi

Jednom kad me prodje napisacu o tome kako je ziveti u LAu i biti usamljen

Kad me prodje napisacu kako je biti Srpkinja u domu Bosanaca(muslimana)

Kad me prodje opisacu vezu jedne Srpkinje i jednog Bosanskog muslimana

Pisacu o njemu, njegovima, mojima i svim razlikama koje se nisu mogle prevazici

Pisacu pismo, staviti u bocu, baciti i cekati………da me prodje.

 

I dok mene prolazi neko je negde vec ozdravio.

 

Bolis

Nemoj da me hoces

jer ti kad me hoces bolis

Bolis kad me pogledas

Kad se preispitujes

Bolis kad kazes volim te

Bolis kad me uhvatis za ruku

Bolis kad mi se osmehujes

Bolis kad pricas o proslosti

Bolis sada

Bolis kada planiras buducnost koju necemo doziveti

Bolis kad te nema

Bolis kad te ima

Idi

Ostani

Stani

Pogledaj me i

Nestani

Izvini

Izvini je da te izleci, da te oporavi da ucini da steknes imunitet da prihvatis i razumes necije kajanje, da shvatis da ljudi grese, da ispravljaju svoje greske, prvo tom recju IZVINI a kasnije i delima.Izvini  je da te izgubi samo da bi mogao da se radujes kad se pronadjes opet i shvatis koliko je cak i na tom putu izgubljenosti bilo lepote.

Za ove 33 godine sam dva puta samo cula rec IZVINI, ali zato videla beskraj kajanja u ocima ljudi.U te poglede, ako se zagledas mozes i  prosetati kroz sve rusevine koje su napravili, kao kroz neki muzej kajanja i nikad neizgovorenog tog izvini.

Jedno izvini mi je receno pre dve godine, odgovor na to jos uvek nemam, bio je neki pogled u kojem sam se izgubila i jos uvek lutam u njemu, bio je neki uzdah, dubok, koji jos uvek nisam izdahnula, bio je dodir, koji me je dotakao samo vrhovima prstiju, a bio je potreban jak dodir, stisak koji ce iscediti iz mene svaku misao i omoguciti amneziju svih losih dogadjaja koji su se dogodili tih meseci.

Drugo izvini mi je receno pre nedelju dana,  to IZVINI me nateralo ne da vidim vec da progledam, da izdahnem sve strahove i sumnje, taj dodir je  eksplodirao na hiljadu srca u meni i oko mene.

 

 

Desire u Sarajevu 

Kako ti je bilo u Sarajevu!?

Razmisljam sta bih rekla, ne moze se to opisati buraz moj(sto bi Sarajlije rekle) jednom recju ili par, o tome se mora ispricati prica.

Znas, opravdava Sarajevo taj svoj srednji rod, taj grad je jedno dete koje ti pruza ruke da ga zagrlis i kojeg ne mozes tek tako lako da pustis.Grad sateran medju brda.Cesto stisnut oblacima sa nikad mirnim nebom.Ranjen, a lep.Depresivan, a veseo.Mali, a opet veliki. Uskogrud, a pun razumevanja.Nasmejan i kada je tuzan. Grad koji je kontradikcija samom sebi.

Setajuci Ferhadijom naucila sam kurtoazni brzopotezni sarajevski razgovor:

– Dje si, pasa moj?

– Ooooo. Djes’ ti?

– Sta ima?

– Evo!

– Kod tebe?

– Evo!

I razlaz.

 U lokalima bilo da su restorani ili kafei nema kurtoaznog izvol’te i razalaz, nego uz kafu ili caj dobijes i pricu, ja sam uz bosansku kafu dobila pricu o otomanskom serbeu koji davnih godina u domacinskim kucama obavezno posluzivao uz kafu i baklavu.Danas retkko ko to pravi, ali ja sam dobila i serbe od karanfila i meda i recept i pricu.

Najbolje ces cuti Sarajevo ako cutis.U jutarnjim casovima cujes aksim za namaz, nesto kasnije crkvena zvona.Nemoj nista govoriti, cuti, udahni Sarajevo, osluskuj ljude i bices iznenadjen koliko ce ti poverenja biti ukazano.

Sreca

​Sreca je kad zagrlis majku

Sreca je kad kazes da volis

Sreca je kad tvoja uspomena sedi kraj tebe

Sreca je kad imas sestru 

Sreca je kad imas kumu​

Sreca je kad imas koga da analiziras 

Sreca je kad imas san

Sreca je kad ocekujes dugu

Sreca je sneg

Sreca je kad prvi put upoznas neki grad

Sreca je kad putujes 

Sreca je kad mirises zumbul

Sreca je kad ti stigne sms

Sreca je kad procitas dobar blog pa o tome mislis danima

Sreca je kad vidis dobru fotografiju

Sreca je kad ucinis da neko sija

Sreca je kad jedes baklavu sa visnjama 

Sreca je kad naucis nesto novo

Sreca je kad imas nekog da ti preporuci dobru knjigu

Sreca je vespa i haljina na cvetice 

Sreca je roze

Sreca je zdravlje

Sreca je kad neko probudi dete u tebi

Sreca je kad te uhvati za ruku

Sreca je poverenje

Sreca je kad imas i nadu i veru

Sreca je vino 

Sreca je kad odes 

Sreca je kad poklonis nekom stih

Sreca je dobra muzika

Sreca je nebo

Nesreca je ako ne prepoznajte srecu u ovakvim stvarima.