Izvini

Izvini je da te izleci, da te oporavi da ucini da steknes imunitet da prihvatis i razumes necije kajanje, da shvatis da ljudi grese, da ispravljaju svoje greske, prvo tom recju IZVINI a kasnije i delima.Izvini  je da te izgubi samo da bi mogao da se radujes kad se pronadjes opet i shvatis koliko je cak i na tom putu izgubljenosti bilo lepote.

Za ovih 33 godine sam dva puta samo cula rec IZVINI, ali zato videla beskraj kajanja u ocima ljudi.U te poglede, ako se zagledas mozes i  prosetati kroz sve rusevine koje su napravili, kao kroz neki muzej kajanja i nikad neizgovorenog tog izvini.

Jedno izvini mi je receno pre dve godine, odgovor na to jos uvek nemam, bio je neki pogled u kojem sam se izgubila i jos uvek lutam u njemu, bio je neki uzdah, dubok, koji jos uvek nisam izdahnula, bio je dodir, koji me je dotakao samo vrhovima prstiju, a bio je potreban jak dodir, stisak koji ce iscediti iz mene svaku misao i omoguciti amneziju svih losih dogadjaja koji su se dogodili tih meseci.

Drugo izvini mi je receno pre nedelju dana,  to IZVINI me nateralo ne da vidim vec da progledam, da izdahnem sve strahove i sumnje, taj dodir je  eksplodirao na hiljadu srca u meni i oko mene.

 

 

Desire u Sarajevu 

Kako ti je bilo u Sarajevu!?

Razmisljam sta bih rekla, ne moze se to opisati buraz moj(sto bi Sarajlije rekle) jednom recju ili par, o tome se mora ispricati prica.

Znas, opravdava Sarajevo taj svoj srednji rod, taj grad je jedno dete koje ti pruza ruke da ga zagrlis i kojeg ne mozes tek tako lako da pustis.Grad sateran medju brda.Cesto stisnut oblacima sa nikad mirnim nebom.Ranjen, a lep.Depresivan, a veseo.Mali, a opet veliki. Uskogrud, a pun razumevanja.Nasmejan i kada je tuzan. Grad koji je kontradikcija samom sebi.

Setajuci Ferhadijom naucila sam kurtoazni brzopotezni sarajevski razgovor:

– Dje si, pasa moj?

– Ooooo. Djes’ ti?

– Sta ima?

– Evo!

– Kod tebe?

– Evo!

I razlaz.

 U lokalima bilo da su restorani ili kafei nema kurtoaznog izvol’te i razalaz, nego uz kafu ili caj dobijes i pricu, ja sam uz bosansku kafu dobila pricu o otomanskom serbeu koji davnih godina u domacinskim kucama obavezno posluzivao uz kafu i baklavu.Danas retkko ko to pravi, ali ja sam dobila i serbe od karanfila i meda i recept i pricu.

Najbolje ces cuti Sarajevo ako cutis.U jutarnjim casovima cujes aksim za namaz, nesto kasnije crkvena zvona.Nemoj nista govoriti, cuti, udahni Sarajevo, osluskuj ljude i bices iznenadjen koliko ce ti poverenja biti ukazano.

Sreca

​Sreca je kad zagrlis majku

Sreca je kad kazes da volis

Sreca je kad tvoja uspomena sedi kraj tebe

Sreca je kad imas sestru 

Sreca je kad imas kumu​

Sreca je kad imas koga da analiziras 

Sreca je kad imas san

Sreca je kad ocekujes dugu

Sreca je sneg

Sreca je kad prvi put upoznas neki grad

Sreca je kad putujes 

Sreca je kad mirises zumbul

Sreca je kad ti stigne sms

Sreca je kad procitas dobar blog pa o tome mislis danima

Sreca je kad vidis dobru fotografiju

Sreca je kad ucinis da neko sija

Sreca je kad jedes baklavu sa visnjama 

Sreca je kad naucis nesto novo

Sreca je kad imas nekog da ti preporuci dobru knjigu

Sreca je vespa i haljina na cvetice 

Sreca je roze

Sreca je zdravlje

Sreca je kad neko probudi dete u tebi

Sreca je kad te uhvati za ruku

Sreca je poverenje

Sreca je kad imas i nadu i veru

Sreca je vino 

Sreca je kad odes 

Sreca je kad poklonis nekom stih

Sreca je dobra muzika

Sreca je nebo

Nesreca je ako ne prepoznajte srecu u ovakvim stvarima.

Doručak sa Frojdom – Sigmund Freud analyze this — Mr.Nicolleto’s blog

Dragi Frojde, da se predstavim. Ja sam Nikola, imam 34 godine. Poznat mi je moj karakter. Ja sam smak duha i anatomija panike. Nijedan Ja mi nije stran. Nerazumljiv sam sebi nekad, nerazumljiv kao predeo između izuzetnog i beznačajnog kad ne znam kom bih prevagnuo. Ta nerazumljivost me ne opterećuje. Nomad sam sebi nekad ispred […]

via Doručak sa Frojdom – Sigmund Freud analyze this — Mr.Nicolleto’s blog

Ljubav

Samo da znate da LJUBAV POSTOJI.Samo ste  je upropastili pravilima: mora on ovako, mora ona onako, mora izgledati dobro, raditi ovde ili onde, mora biti obrazovan/a, crn/a, visok/a…

E bas ta ljubav postoji, ne na nacin:bice mi fino sa njim, dobar je, moji ga vole….nego na nacin da BOLI, da umirem od zelje da budem sa njim, da mu rodim dvoje dece, da setam psa koji mi ide na zivce ali je njegov i volim ga.

Ljubav  postoji ukoliko ste srecni da je pronadjete i da se ne uplasite.Ljubav NIJE finansijska ni emotivna sigurnost.LJUBAV JE INVALIDITET nogu i vokabular potpunog kretena u njegovoj blizini.

Ljubav postoji, samo ste je vi ujebali pravilima:MORA BITI NAS, mora biti iz dobre familije, mora imati viziju,mora umeti sa mnom…

Ljubav postoji, ona nema godine, nema dopustenje ili neprihvatnaje, nema ime i prezime, nema nacionalnost, nema zaostalo selo, nema broj seksualnih partnera pre, nema nevinost i iskustvo, nema stomak, nema plocice.

 

Ljubav postoji, pricekajte je!

Iskustvo nam je palanacko

‘U svetu palanke, vaznije je dobro se drzati ustaljenog obicaja nego biti licnost. Sve sto je pretezno licno, individualno (ma u kom pravcu) nepozeljno je pre svega zato sto je obecanje “sveta”, kao ciste negacije palanke, dakle, obecanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanacki duh, cisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla…’
Ova knjiga prvi put je izasla 1969. godine i otada je nezaobilazna literatura za razumevanje ovdasnjih “ljudi i obicaja”. Delovi ove knjige cesto su citirani (ipak, ne i dovoljno), ali najvise, cini se, misao kojom knjiga pocinje : “Iskustvo nam je palanacko”.
Konstatinovic minuciozno analizira provincijsku (palanacku) svest i oblike njenog ispoljavanja i za ovu njegovu knjigu kazu da je bez nje nemoguce do kraja razumeti srpsku istoriju 19. i 20. veka. “Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguca…” Na nizu primera pokazujuci kako nam je gotovo sve palanacko, Konstantinovic analizira stil kao najvise nacelo palanke, ideal cistog siromastva, sentimentalizam i sarkazam, ateizam, trajni infantilizam, realizam, banalnost, nihilizam tamnog vilajeta, egzistenciju kao besmislen rad, lenjost kao rad zatvorenog sveta palanke, politicki vasar, ideal organske kulture, srpski nacizam, itd.
‘Moguci stav palancanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici “sveta”, na osecanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao sto sam ja sada, ja sam dakle proslost sveta, njegova ziva istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvasnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja ukljucenje u svet, negacijom palanke.’
‘Palancanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme; on hoce proslost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće. On je anti-istorican, na liniji svoga osecanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tudje osude. On nije kaznjen, iako to jeste, ovom osudom da zivi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i koji moze bila zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se nasao izvan vremena. Kaznjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji, zbog toga, u paklu stilskog viseglasja, u “haosu” koji je nastao na rusevini jedno-obraznosti palanackog svevlasnog stila, dozivljavaju najstrasnije uzase koje uopste moze da dozivi jedan “bludni sin”.’
Knjigu koju morate procitati, i verujte imacete potrebu da joj se vratite bar jedanput godisnje! Jedna od mojih omiljenih i toplo preporucujem.

Kad prodje sve

Kada zavrsim sa svim ispitima, sto mu dodje za nekih mesec dana, hocu da:
da setam nOcom dorcolskim ulicama, piljim u balkone, recitujem ako mi se recituje, budalasim, trosiim novce kako mi dune(moje novce!), zvizdim, mrstim se na glupake, maskiram se, lunjam, vicem, umiljavam, putujem, bezim, upoznajem, zaljubljujem, vratim se, o.dem, svasta jos, zivim, zivim bas.
Eto to ‘ocu!!!

Nego, ‘oces sa mnom?

Jedna pesma

Fascinira me tako nesto, pa moram da podelim.

I evo, delim.

Delite lepe stvari, sirite ljubav.

‘ Smislili smo šta ćemo
Sve u životu jesti
Kuvani kukuruz i pomfrit i lubenicu
I ti ćeš praviti omlet koji ne umeš
Ali naučićeš
A ja ću ti viriti preko ramena i reći
“Kako ti to divno umeš!”
I još
Gledaćemo film
I sedeti na keju
I takođe
Vozićemo se biciklovima
Koji ja nemam
Ali nabaviću
Takođe ćemo spavati i spiti
(Spavati je voditi ljubav
A spiti je spavati jedno pokraj drugog)
I napisaćemo zajedno roman
I još
Smejaćemo se do zacenjivanja
I još
Izaći ćemo na balkon i pušiti
Jer ja ću uskoro imati balkon
I takođe ćemo se voziti Rout 66om
I pevati karaoke u Las Vegasu ako nam se bude htelo
I kockati se
“Ali čekaj, polako, hajde redom, da počnemo od balkona”
Tako ti kažeš
Jer ti si malo i razuman
Dobro, polako ćemo,
Samo nemoj da bude odveć polako
Jer ja nemam toliko vremena
I mi nemamo toliko vremena
Nego samo onoliko
Koliko traju kuvani kukuruz i lubenice

Do kraja leta.’

S.V.

Sine

Sine
nemoj me volit samo zato što sam ti otac
jebo tu priču
voli me samo ako budem znao
iskrvariti tamo gdje te najviše boli
i sine
ako zajebem ne opraštaj
ja nemam prava na to
majci možeš
ona je krvarila
ja sam samo stojo i gledo

i ne boj se života
to prođe usput
uradi što si naumio
i ne obaziri se
srešćeš ljudi
srešćeš i kretena
ti samo pruži ruku
ako uzvrati primi
ako ne
i ne treba ti
to je ruka od govana

srešćeš pički
srešćeš i žena
nećeš znati šta je otrov a šta melem
dok se dobro ne isjećeš

i sine
ako se desi
a desiće se
da nestane svjetla i ispred i iza tebe
ne boj se
nastavi gdje si kreno
i reci mirno
ne moraš ni svijetlit jebem ti majku
naću put
u mraku sam
eto
Damir A.
Damir A.