Dalekovid

Davne 2009. mojblog.rs je bio moj dnevnilk, na tom blogu su živeli moji ljudski vilenjaci, jedan ljudski vilenjak je napisao ovaj tekst, volela bih da se javi, samo da mu kažem da nedostaje, eto!

-Neki ljudi idu kod psihijatra, bez obzira što im ništa ne fali… Ja, sa druge strane, ponekad odem kod optičara, mada nikad nisam nosio naočare. Moj optičar uvek sedi u onoj mekanoj fotelji, a mene posadi na onu tvrdu stolicu. Rukujemo se, raspitamo se za zdravlje, on mi ukratko kaže kako su mu žena i deca, a onda pređemo na posao. Prvo mi naredi da mu pola sata čitam svoj dnevnik koji sam pisao između naša dva susreta, što on vrlo pažljivo sasluša i utvrdi kako je moj vid ostao besprekoran bez obzira na svo to kompjutersko buljenje. Televizorsko sam uspešno smanjio…

Međutim, naš današnji susret se malo razlikovao od prethodnih. Džabe sam se ja trudio da mu objasnim da, otkako sam počeo zajednički život sa lepšom celinom, skoro ništa nisam ni upisao u taj moj dnevnik. Pravdao sam se da je to jedini razlog zbog koga mu ništa ne čitam, ali on je bio ubeđen da je to isključivo zbog pogoršanja mog očnog vida. Rekao sam mu da bih u taj dnevnik mogao da pišem i slep i da se ništa ne bi primetilo, jer mi je rukopis i ovako kao da sam slep, kao i da bih posle sve to mogao da ponovim napamet, ali on ovako tanka opravdanja nije hteo ni da čuje, a bogami ni da vidi…

Moram priznati da me je iznenadila njegova dijagnoza: „Dalekovod“… To sam prvo pročitao, ali sam posle malo izoštravanja slike shvatio da piše „Dalekovid“. Prvo sam pomislio da sam pogrešio i da sam ipak došao kod psihijatra i da je ovo neki kompliment, ali se ispostavilo da nije tako. Optičar mi je zatim objasnio da sam, jednostavno, postao kratkoslep i, uz opasku da u ovakvim situacijama moram da zaboravim na svu logiku, saopštio mi da sada bolje vidim na daljinu nego na blizinu…

I, pitao sam ga, ima li nade da ću opet progledati izbliza?

Ima, sinak, rekao mi je, a zatim preporučio sledeće: „Trudi se da uvek sedneš prekoputa, a ne pored nje; kad se šetate, počni iznenada da se zatrčavaš i onda je posmatraj kako te sustiže; kad izlazite iz stana, počni da smišljaš razne razloge da izađeš ranije dok ona ne završi sa šminkanjem, a onda je sačekaj ispred zgrade i videćeš koliko samo propuštaš u posmatranju njenog hoda; i počni da joj zakazuješ sastanke u gradu, posle posla, a onda traži njen lik u masi, pa da vidiš kako ćeš se opet i opet zaljubljivati u nju, i ne samo da ćeš onda opet progledati izbliza, nego i iznutra…“ – zbog ovoga sam još jednom posumnjao u njegovu profesiju i to mu otvoreno rekao, ali sam rešio da ga ipak poslušam.–