Srecna Nova godina

Sreca je kad zagrlis mamu i tatu

Sreca je kad kazes da volis

Sreca je kad tvoja uspomena sedi kraj tebe

Sreca je kad imas sestru

Sreca je kad imas kumu

Sreca je kad imas koga da analiziras

Sreca je kad imas san

Sreca je kad ocekujes dugu

Sreca je sneg

Sreca je kad prvi put upoznas neki grad

Sreca je kad putujes

Sreca je kad mirises zumbul

Sreca je kad ti stigne poruka

Sreca je kad galopiras

Sreca je kad vidis dobru fotografiju

Sreca je kad ucinis da neko sija

Sreca je kad jedes baklavu sa visnjama

Sreca je kad naucis nesto novo

Sreca je kad imas nekog da ti preporuci dobru knjigu

Sreca je vespa i haljina na cvetice

Sreca je roze

Sreca je zdravlje

Sreca je kad neko probudi dete u tebi

Sreca je kad te uhvati za ruku

Sreca je poverenje

Sreca je kad imas i nadu i veru

Sreca je vino

Sreca je kad odes

Sreca je kad poklonis nekom stih

Sreca je dobra muzika

Sreca je nebo

Sreca je stara godina

Sreca je nova godina

Nesreca je ako ne prepoznajte srecu u ovakvim stvarima.

….i svasta bih ja tu jos dodala ♡♡♡

Dalekovid

Davne 2009. mojblog.rs je bio moj dnevnilk, na tom blogu su živeli moji ljudski vilenjaci, jedan ljudski vilenjak je napisao ovaj tekst, volela bih da se javi, samo da mu kažem da nedostaje, eto!

-Neki ljudi idu kod psihijatra, bez obzira što im ništa ne fali… Ja, sa druge strane, ponekad odem kod optičara, mada nikad nisam nosio naočare. Moj optičar uvek sedi u onoj mekanoj fotelji, a mene posadi na onu tvrdu stolicu. Rukujemo se, raspitamo se za zdravlje, on mi ukratko kaže kako su mu žena i deca, a onda pređemo na posao. Prvo mi naredi da mu pola sata čitam svoj dnevnik koji sam pisao između naša dva susreta, što on vrlo pažljivo sasluša i utvrdi kako je moj vid ostao besprekoran bez obzira na svo to kompjutersko buljenje. Televizorsko sam uspešno smanjio…

Međutim, naš današnji susret se malo razlikovao od prethodnih. Džabe sam se ja trudio da mu objasnim da, otkako sam počeo zajednički život sa lepšom celinom, skoro ništa nisam ni upisao u taj moj dnevnik. Pravdao sam se da je to jedini razlog zbog koga mu ništa ne čitam, ali on je bio ubeđen da je to isključivo zbog pogoršanja mog očnog vida. Rekao sam mu da bih u taj dnevnik mogao da pišem i slep i da se ništa ne bi primetilo, jer mi je rukopis i ovako kao da sam slep, kao i da bih posle sve to mogao da ponovim napamet, ali on ovako tanka opravdanja nije hteo ni da čuje, a bogami ni da vidi…

Moram priznati da me je iznenadila njegova dijagnoza: „Dalekovod“… To sam prvo pročitao, ali sam posle malo izoštravanja slike shvatio da piše „Dalekovid“. Prvo sam pomislio da sam pogrešio i da sam ipak došao kod psihijatra i da je ovo neki kompliment, ali se ispostavilo da nije tako. Optičar mi je zatim objasnio da sam, jednostavno, postao kratkoslep i, uz opasku da u ovakvim situacijama moram da zaboravim na svu logiku, saopštio mi da sada bolje vidim na daljinu nego na blizinu…

I, pitao sam ga, ima li nade da ću opet progledati izbliza?

Ima, sinak, rekao mi je, a zatim preporučio sledeće: „Trudi se da uvek sedneš prekoputa, a ne pored nje; kad se šetate, počni iznenada da se zatrčavaš i onda je posmatraj kako te sustiže; kad izlazite iz stana, počni da smišljaš razne razloge da izađeš ranije dok ona ne završi sa šminkanjem, a onda je sačekaj ispred zgrade i videćeš koliko samo propuštaš u posmatranju njenog hoda; i počni da joj zakazuješ sastanke u gradu, posle posla, a onda traži njen lik u masi, pa da vidiš kako ćeš se opet i opet zaljubljivati u nju, i ne samo da ćeš onda opet progledati izbliza, nego i iznutra…“ – zbog ovoga sam još jednom posumnjao u njegovu profesiju i to mu otvoreno rekao, ali sam rešio da ga ipak poslušam.–

Razgovori sa Bogom

– Da li si bolje, sine?

– O, Bože, kako je lako biti srećan samo ako to želiš; disati punim plućima iako su nestala zbog neudahnutog vazduha iz njenih usta, ubiti „ne” u neljubavi i živeti ponosno kao ubica, gledati se u ogledalu zadovoljan i pored toga što ti se obrazi slivaju i odlaze u lavabo… O, kako je lako, samo ako želiš. O, Bože, kako serem! Sve je jebeno teško i muka mi je što sam živ.

– Ne psuj, biće bolje.

– Neće.

– Hoće.

– Neće.

– Hoće!

– Neće!

– Sine, valjda ja znam.

– Ti?

– Ja. Nastavi da se moliš.

– Kome?

– Meni.

– Tebi?!

– Meni, naravno.

– Zašto bih, nije pomoglo?

– Budi uporan.

– Bio sam.

– Ne dovoljno.

– A šta je sa ostalima, nevernicima koji se nikad molili nisu, a u ljubavi uživaju?

– Privid je to, suštinu nemaju.

– Ne znaš ti ništa, i pusti me da za prividom tragam, ako je suština ovakva. Makar sâm, makar u snovima…

– Snovi ne postoje, i oni su razgovori sa mnom.

– Onda se i njih odričem.

– Greh je, sine… sve je greh što mi govoriš.

– Neka je, u grehu ću privid i tražiti.

– Slušaj me…

– Ne čujem te više.

– Slušaj…

– Ne, ne verijem.

***

– Znaš li da sam te sanjao, istu kao što si mi sad, ovde, na javi, u zagrljaju? Istu!

– Znam.

– Znaš?

– Da. Godinama sam se molila i razgovarala s Bogom, čekala da me sanjaš i besana zbog toga bila kako bi svi moji snovi kod tebe došli.

– Privid sam najzad dobio i bio sam u pravu.

– Suštinu si dobio.

– Da, ali…

– Nemoj sad „ali”. Ćuti. Umorna sam od nespavanja.

GS

San

-Osedeo si za jednu noć!
– Znam, upravo sam video u kupatilu.
– Kako je to moguće?
– Sanjao sam da si otišla.
– Svejedno, neverovatno je!
– Da, jeste, ali važnije mi je da si tu.
– Nisam.

GS

Dioptrija duše

 

– Gde si do sada?
– Uvek sam za tebe bila tu.
– Ali, nisam te video.
– Zato što nikad nisi gledao onako kako treba.
– Mislio sam da jesam.
– Znam, svi su tako mislili.
– Koji svi?
– Ovih nekoliko pre tebe, pred kojima sam stajala pre svog Uvek za tebe. Dešavalo mi se da pomislim da sam ispred pravog.
– I?
– Pa, ništa… nisu me primetili.
– Niko pre mene?
– Niko, a nije ni trebalo, to je bio moj put da bi Uvek za tebe počelo.
– Znaš li šta mi je u svemu ovome čudno?
– Šta?
– Ja i nemam baš neki vid. Mojim očima su potrebna nova stakla, nikako da odem na pregled.
– Ko priča o očima?
– O čemu pričamo?
– O dioptriji.
– Pa, rekao sam.
– O dioptriji duše.
– Duše?
– Da, bio si velikodušan prema svima i to je u redu, ali si za sebe ostavio samo kratkodušnost. Sada je sve dobro. Sada smo je izoštrili. Zajedno.

 

Disi

 

Kad planiras brak sa njim a on se zaboravi, pa u medjuvremenu nadje drugu-disi

Kad jasno cujes ne volim te vise – disi

Kad 34 godine pokusavas da sprecis da se tvoji razvedu i oni ti saopste da je najbolje da ne zive vise zajedno i da je to trebalo da urade odavno- disi

Kad moras obaviti razgovor sa tatom za koji nikad neces biti dovoljano odrasla-disi

Kad mamu moras razumeti kao zena- disi

Kad biras namestaj- disi

Kad hoces da pozoves i shvatis da vise nema poente- disi

Kad kuma ode za Kuvajt- disi

Kada se umesto na jedno DA moras navici na milion NE-disi

Kad ti kazu da bajka ne postoji, a ti od bajke satkana-disi

**************************************************

 

Selim se. Stres je osamostaliti se i ziveti sam, kazu da samoca menja ljude, ja kazem da ili je gledas kao slobodu ili kao zatvor. Ja svesno biram slobodu.

Mozda ce mi Zemun pomoci da se radujem nekim sitnicama koje sam izgubila na trnovitom putu ka svojoj bajci.

 

Deset

– Trudna sam.
– Trudna si?
– Da.
– I, tek tako mi to kažeš?
– A, kako da ti kažem?
– Ne znam, lepše.
– Da li može lepše od „trudna sam”?
– Nisam o tome razmišljao.
– O čemu si uopšte razmišljao, u vezi mene, u vezi nas?
– O detetu svakako nisam.
– Nisi?
– Ne.
– Ja ću je roditi. Ćerku.
– Ćerku?
– Da.
– Znaš da je devojčica.
– Znam.
– Kako?
– Rekao si da bi želeo da imamo sina. Sada, kada sam ti rekla da sam trudna, posle tvoje reakcije – znam da je žensko.
– Stvarno ćeš je roditi?
– Naravno.
– I ako nisam spreman?
– Ti nikada nećeš biti spreman. Koliko smo godina zajedno?
– Devet.
– Deset.
– Dobro, deset.

***

– Filipe, ljubavi, srećan ti rođendan!
– Najzad sam ga dočekao.
– Šta dušo, rođendan?
– Da, deseti.
– Zašto ti je baš deseti važan?
– Prvi dvocifreni.
– Zato ti je važan?
– Da, sada sam veliki.
– Dođi da te poljubim deset puta.
– I znaš šta?
– Šta, Filipe?
– Baš me briga što nemam tatu.

***

– Trudna sam.
– Trudna si?
– Da.
– I, tek tako mi to kažeš?
– A, kako da ti kažem?
– Ne znam, lepše.
– Da li može lepše od „trudna sam”?
– Nisam o tome razmišljao.
– O čemu si uopšte razmišljao, u vezi mene, u vezi nas?
– O detetu svakako nisam.
– Nisi?
– Ne.
– Ja ću je roditi. Ćerku.
– Ćerku?
– Da.
– Znaš da je devojčica.
– Znam.
– Kako?
– Rekao si da bi želeo da imamo sina. Sada, kada sam ti rekla da sam trudna, posle tvoje reakcije – znam da je žensko.
– Stvarno ćeš je roditi?
– Naravno.
– I ako nisam spreman?
– Ti nikada nećeš biti spreman. Koliko smo godina zajedno?
– Devet.
– Deset, Filipe, deset.

GS, iz buduće zbirke priča “Slučaj Danil Harms”

Zabranjeno je

 

Zabranjeno je plakati bez pouke,
probuditi se, a ne znati što sa sobom,
bojati se vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smijati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog straha,
snove ne pretvoriti u stvarnost.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati sačuvati uspomene,
i zvati ih samo onda
kad su ti potrebni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati drugu osobu da bi te pamtili,
i zaboraviti one kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne činiti stvari za samoga sebe,
bojati se života i obaveza,
ne živjeti svaki dan kao da ti je posljednji.

Zabranjeno je otjerati nekog s kim se nisi pomirio,
zaboraviti njegove oči, osmijeh, sve…
zato što je on nastavio svojim putem.

Zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zamijeniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svatko ima
svoj put i sreću.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,
ne imati vremena za ljude kojima si potreban,
ne razumjeti da ono što ti život daje, to i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živjeti život s pozitivnim stavom,
ne misliti da uvijek možemo biti bolji.

Zabranjeno je ne znati
da bez tebe
ovaj svijet ne bi bio isti.

 

Alfredo Kuervo Barero

Potraga za izgubljenim mirom

20180318_095827
Kopaonik, mart 2018.

„Pitate me za put, zamoreni trkači?
K čemu jurite, sinovi čovečji? Kad bi znali, k čemu hodite, znali bi i put.
Bezbrojne su mete vaše, zato su vam i putevi bezbrojni.
Sudarite se i proklinjete jedan drugog, zato što vam se putevi sudaraju.
Neka vas je koliko trave na zemlji, nećete se sudariti, ako imate jednu metu i jedan put. I usta vaša osušiće se od proklinjanja.
Oni što traže život i istinu, imaju jednu metu i jedan put. Meta im pokazuje put, kao što se sunce pokazuje svetlošću. Zaista, ko se skrije od sunca, izgubiće i metu i put, i uzalud će se bacati po mraku tamo i ovamo.

Ne puštajte se na puteve svojih misli, jer one vas vode jedna drugoj, i izvan sebe ne znaju ni mete ni puta.
Ne puštajte se na puteve svojih uobraženja, jer oni vas zamamljuju uravnanim koritima, dok iznenadno ne ponore pod zemlju.
Ne verujte svojoj duši dok god vam ona ukazuje na meso, u koje se obukla, kao na metu i put. Da li je ikoga do sad odeća vodila putem?
Put carstvu blaženstva ne nalazi se, i ne pokazuje se, i ne preseca se. On se rađa u duši onda, kad se u njoj rađaju život i istina. Rode li se život i istina u duši vašoj, radujte se i veselite se, jer je i put rođen.

Spasavaj se dok božanska luča gori nad tobom. Jer kad ode od tebe, nestaće te kao što nesta, gle, i igrajućeg meseca na dnu jezera.“

– Molitve na jezeru LVIII, Sveti vladika Nikolaj Velimirović

Nijanse

‘Ne podnosim nostalgiju, normalnost, zlobu, hiperaktivnost,
bulimiju, ljubaznost, setu, žalost, inteligenciju i glupost, uobraženost, mirenje sa sudbinom, stid, drskost, simpatičnost, dvostruku igru, nebrigu, zloupotrebu moći, nepodesnost, sportsko
držanje, dobrotu duše, religioznost, hvalisanje, ljubopitljivost
i ravnodušnost, glumatanje drame, stvarnost, krivicu, minimalizam, trezvenost i prekomernost, opšta mesta, lažnost,
odgovornost, lakomislenost, uzbuđenje, mudrost, odlučnost,
samosažaljenje, neodgovornost, ispravnost, suvoparnost, vedrinu, lakomislenost, pompeznost, neophodnost, ljudsku bedu,
saosećanje, sumornost, predvidljivost, nesavesnost, zavodljivost,
užurbanost, mračnjaštvo, nemarnost, sporost, osrednjost,
brzinu, neizbežnost, amaterizam, profesionalizam, opisivanje,
automobilizam, autonomiju, zavisnost, eleganciju i sreću.
Ne podnosim ništa i nikoga.
Ni sebe samog. Naročito ne sebe samog.
Samo jednu stvar podnosim.
Nijanse.